Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


Na­ro­či­to je za Bje­lo­pa­vli­će i Cr­nu Go­ru bi­la te­ška 1852. i 1853. go­di­na ka­da je sil­na voj­ska Omer-pa­še od pre­ko 25 hi­lja­da voj­ni­ka na­pa­la na njih. Bje­lo­pa­vli­ći su u bor­ba­ma sa Tur­ci­ma pod­ni­je­li ve­li­ke žr­tve. U svo­joj obi­je­sti Omer-pa­ša je imao na­mje­ru da opljač­ka i za­pa­li ma­na­stir Ostrog. Ka­da ni­je bi­lo dru­gih mo­guć­no­sti da ga od­bra­ne, u nje­ga su se za­ba­ri­ka­di­ra­li voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić i se­na­tor No­vi­ca Ce­ro­vić, sa još 49 Bje­lo­pa­vli­ća i Ka­tu­nja­na. Nji­ho­vim ogrom­nim po­žr­tvo­va­njem, kao i voj­skom ko­ja im je pri­te­kla u po­moć sa­ču­va­na je ova ve­li­ka sve­ti­nja. I u dru­gom Omer-pa­ši­nom na­pa­du 1853. go­di­ne Bje­lo­pa­vli­ći su vo­di­li ogor­če­ne bor­be pro­tiv da­le­ko broj­ni­jih tur­skih sna­ga. Na­ve­šće­mo pri­mjer ep­skog pod­vi­ga 13 bo­ra­ca iz Mar­ti­ni­ća, pred­vo­đe­nih voj­vo­dom Ma­tom Ra­do­vi­ćem, ko­ji ka­da vi­še ni­je­su ima­li mo­guć­no­sti da se od­bra­ne za­tvo­ri­li su se u se­o­skoj cr­kvi i oda­tle su se ju­nač­ki bra­ni­li. Kad im je po­ne­sta­lo mu­ni­ci­je ni­je­su pri­sta­li da se pre­da­ju Tur­ci­ma, ko­ji su cr­kvu za­pa­li­li, a ovi ju­na­ci su u njoj sa­gor­je­li. Ovi bje­lo­pa­vlić­ki slo­bo­da­ri i ju­na­ci su svo­jim uz­vi­še­nim pri­mje­rom po­ka­za­li da je ča­sni­je umri­je­ti, ne­go ne­pri­ja­te­lja mo­li­ti, po­ni­ža­va­ti mu se i po­ko­ri­ti.
U „Ve­ljem ra­tu” 1876–1878. go­di­ne Bje­lo­pa­vli­ći su uče­stvo­va­li na broj­nim rat­nim po­pri­šti­ma od Vuč­jeg Do­la, Nik­ši­ća, Fun­di­ne, Go­re­vi­ća, Ra­se­lji­ne Gla­vi­ce, Malj­ta, Kle­ka Met­ko­vi­ća, Za­ga­ra­ča, Ba­ra i dr. bo­ji­šti­ma. Od broj­nih bor­bi u ko­ji­ma su Bje­lo­pa­vli­ći po­ka­za­li spo­sob­nost i umje­šnost ra­to­va­nja, kao i iz­u­zet­nu hra­brost ko­ju su pla­ti­li broj­nim žr­tva­ma, ali i još vi­še ih na­no­se­ći ne­pri­ja­te­lju, na­ve­šće­mo bor­bu na Fun­di­ni gdje je is­tak­nu­to da su sa­mo bor­ci iz Mar­ti­ni­ća po­sje­kli oko dvi­je hi­lja­de tur­skih voj­ni­ka. Na­ve­de­ni dio pri­mje­ra iz bur­ne isto­ri­je Bje­lo­pa­vli­ća do ovog pe­ri­o­da na­ve­li smo ka­ko bi­smo bo­lje shva­ti­li da pod­vig bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja iz 1916. go­di­ne ni­je bio nji­hov tre­nut­ni hir, već su bi­li du­bo­ko ute­me­lje­ni u slo­bo­dar­ski duh, srp­ski iden­ti­tet i isto­rij­ski hod ovog ple­me­na, ko­ji su oni do­stoj­no na­sta­vi­li. Ta­ko su bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji, na­dah­nu­ti pa­tri­ot­skim osje­ća­nji­ma i vi­so­kim mo­ra­lom, 1912. go­di­ne za­mi­je­ni­li pe­ro i sa pu­škom u ru­ci uče­stvo­va­li u bal­kan­skom i Pr­vom svjet­skom ra­tu, kao što su to vje­ko­vi­ma či­ni­li i nji­ho­vi slav­ni pre­ci (sa­mo u Pr­vom bal­kan­skom ra­tu po­gi­nu­lo je i ra­nje­no oko hi­lja­du bje­lo­pa­vlić­kih voj­ni­ka i ofi­ci­ra). Kao što smo na­ve­li u per­ma­nent­nim rat­nim si­tu­a­ci­ja­ma ni­je bi­lo uslo­va da se za­pi­su­ju broj­ni do­ga­đa­ji, lič­no­sti i sl., jer je u tom vre­me­nu bi­lo ma­lo pi­sme­nih lju­di, a ni okol­no­sti za to ni­je­su bi­le na­klo­nje­ne, pa su se ti kul­tur­ni i isto­rij­ski sa­dr­ža­ji po­naj­vi­še sa­ču­va­li za­hva­lju­ju­ći na­rod­nom pre­da­nju i pam­će­nju, ko­je se pre­no­si­lo ge­ne­ra­cij­ski, sa ko­lje­na na ko­lje­no, sa ten­den­ci­jom da se sa­ču­va nji­ho­va auten­tič­nost. To na­rod­no bla­go i du­hov­na ri­zni­ca naj­vi­še su se sa­ču­va­li za­hva­lju­ju­ći gu­sla­ma, ko­je su ujed­no bi­le i pr­vi uči­te­lji i ško­la Sr­bi­ma. Ali, i po­red to­ga je­dan dio te kul­tur­no-isto­rij­ske i du­hov­ne ri­zni­ce ni­je bio sa­ču­van, što su uzro­ko­va­li na­ve­de­ni bur­ni do­ga­đa­ji. I ne sa­mo da su gu­sle sa­ču­va­le broj­ne do­ga­đa­je i isto­rij­ska de­ša­va­nja već, ka­ko za­pi­sa Žar­ko Đu­ro­vić: „Na­rod­na pje­sma pra­će­na gu­sla­ma, po­sta­la je ne­iz­bje­žni pra­ti­lac na­šeg du­hov­nog zri­je­nja i na­še na­ci­o­nal­ne svi­je­sti. Jed­nom ri­ječ­ju, po­sta­la je treb­nik i psal­tir na­šeg mu­ko­trp­nog ži­vlje­nja kroz vje­ko­ve...Ka­ko gu­sle nje­gu­ju je­zik pri­rod­nih osje­ća­nja, da­kle je­zik iz na­ro­da u nje­mu ne­ma ni­šta iz­vje­šta­če­no...Na­ša da­lja i bli­ža pro­šlost uvi­jek su u gu­sla­ma tra­ži­le ve­li­kog mo­ral­nog pot­po­ma­ga­ča u sve­tom či­nu bor­be za slo­bo­du. Gle­da­no sa tog sta­no­vi­šta gu­sle raz­vi­ja­ju slo­bo­dar­sku svi­jest”. Đu­ro­vić da­lje opi­su­je ne­pro­la­zno­sti i uz­vi­še­no­sti ko­je gu­sle u se­bi no­se i iz se­be ih isi­ja­va­ju kao naj­ljep­šu apo­te­o­zu ži­vo­tu: „U pje­sma­ma ko­je se pje­va­ju uz gu­sle, ostao je ne­pro­la­zni sjaj mi­nu­lih vre­me­na, po­seb­no ve­li­kih bit­ki i ve­li­kih isto­rij­skih is­ku­še­nja. To sve zna­či da se gu­sle ne mo­gu ‘ot­pi­sa­ti’ iz svi­je­ta sva­ki­da­šnji­ce”. Srp­ske gu­sle su su ja­ča­le i če­li­či­le mo­ral­ne vred­no­te, slo­bo­dar­stvo, čoj­stvo i ju­na­štvo, bru­si­le ljud­ski ka­rak­ter sa te­žnjom da lju­di bu­du do­bri, hra­bri, ča­sni i do­stoj­ni na­sled­ni­ci po­ro­di­ce, brat­stva i ple­me­na. Gu­sle su ima­le kult­no mje­sto u sva­kom srp­skom do­mu. Po­red te­ma­ti­ke ko­ja je sa­dr­ža­va­la od­re­đe­na na­rod­na pje­sma, mno­go se pri­da­va­lo zna­ča­ju da ima i umjet­nič­ku vri­jed­nost, ko­ja joj je da­va­la po­seb­nu draž, jer je ona ti­me du­hov­no hra­ni­la ljud­ske du­še. Naj­ve­ći broj na­rod­nih ep­skih pje­sa­ma po­či­njao je sti­hom „Sve u sla­vu Bo­ga isti­ni­to­ga”, što je tre­ba­lo da ozna­ča­va vje­ro­do­stoj­nost do­ga­đa­ja, lič­no­sti i rad­nje tj. te­ma­ti­ke ko­ju ona ob­ra­đu­je. Za mla­đa­ne ljud­ske du­še gu­sle su bi­le svo­je­vr­sna ško­la i ima­le su i sa­znaj­ni ka­rak­ter, jer su one do­ži­vlja­va­le, upi­ja­le i pam­ti­le sva­ku gu­sla­re­vu ri­ječ, pi­še Mi­lan Ko­stić („Ško­le u Cr­noj Go­ri”): „A de­ca i de­ti­ći slu­ša­ju gu­sla­ra; ni­je im uma­kla ni jed­na gu­sla­re­va reč, ni­ti im uma­kao uti­sak, što ga uči­ni ta pe­sma, to pra­vo na­rod­no pre­da­va­nje”. Ali taj uti­sak su, na­vo­di Ko­stić, di­je­li­li i sta­ri­ji „ta oko­re­la ju­nač­ka sr­ca”.
Gu­sle su po­red to­ga što su ja­ča­le ro­do­lju­blje, čoj­stvo i ju­na­štvo, mo­ral­ne vred­no­te i ljud­ski ka­rak­ter, ima­le i sa­znaj­nu kom­po­nen­tu i vri­jed­nost i to ne sa­mo u vre­me­nu ka­da ni­je bi­lo ško­la i ka­da je bi­lo ma­lo pi­sme­nih lju­di, već i ka­sni­je i u sva­kom vre­me­nu lju­de su ople­me­nji­va­li „div­ni zvu­ci srp­ski­jeh gu­sa­la”. Srp­ske gu­sle i ep­ske pje­sme su bi­le pro­slo sra­sle sa bi­ćem srp­skog na­ro­da, pa su ta­ko pred­sta­vlja­le ne­iz­bri­siv sa­dr­žaj na­stav­nih pro­gra­ma na ko­ji­ma su se i po­me­nu­ti bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji još kao uče­ni­ci vas­pi­ta­va­li, obra­zo­va­li i na­dah­nji­va­li, a ka­sni­je kao uči­te­lji ta zna­nja kao na­rod­no bla­go su pre­no­si­li svo­jim uče­ni­ci­ma.(Na­sta­vi­će se)